Žurke, splavovi, kulturni događaji, Ada, bazeni, izložbe, Filmstreet... Sve su ovo načini da se u Beogradu živi na plus trideset i pet stepeni Celzijusa. Još ako ste student, po mišljenju mnogih, nezaustavljivi ste!
I dok se mnogi moji srednjoškolski drugovi i drugarice, sada već ozbiljni studenti, brčkaju, piju koktelčiće, gledaju filmove na otvorenom, neki (a nema ih mnogo) odu do pozorišta ili pogledaju neku izložbu, ja se čvarim u svojoj sobi, bez klime, na plus trideset (na subjektivnih plus grotlo pakla) i čitam. Ne kažem da nije lepo čitati, međutim, za savesnog studenta književnosti leto u Beogradu ne znači mnogo do spremanja obimnih ispita koji se nisu dali spremiti kad je bilo hladnije!
Takav student, video je od vaskolikih čari Beograda svega prepun autobus ljudi koji se kupaju u sopstvenom znoju, dok je išao od jedne biblioteke do druge. Jer knjiga za studente književnosti nema! Gradska biblioteka voli kada joj takvo biće dođe, ispiše sve signature, i kad uredno sačeka četrdeset minuta dobije informaciju da ih nemaju više. Sa zadovoljstvom mi viču: „Mladeeeenović, na čitanju, nema, nema”, „opet Mladenović, nema”, i od trideset knjiga koje sam tražila uruče mi jednu, a najčešće nijednu. I šta u takvoj situaciji raditi? Neka knjiga je uvek u torbi, mislim se, bolje da je čitam na Kalemegdanu, na svežem vazduhu, nego u sobi, bar ću moći da kažem da sam negde bila.
Klupa u hladu, flašica vode pored mene, otvaram Braću Karamazove i udubljujem se u svet Fjodora Pavloviča, Alekseja, Dimitrija i Ivana Karamazova. Klupe do mene su prazne. Međutim, ljudi vole da sede pored nekoga ko čita, čini se da i samim sedenjem oplemenjuju svoju dušu. Normalno, do mene seda deda sa sve jogurtom i sendvičem od nekakve salame koja širi neprijatan miris, i mada trenutno zaokupljena pitanjem zašto je baš morao da sedne pored mene kad ima ovoliko praznih klupa i zašto jede tu salamu koja se, verovatno, već ucrvljala na ovoj vrućini, vraćam se svom književnom svetu. Odjednom, deda počinje da baca ostatke hleba na zemlju i gomila golubova doleće: po zemlji, po dedi, po meni – svuda ih je. Dižem glavu, knjigom se braneći od najezde letećih nemani dok se ljudi okupljeni oko ovog prizora smeju. Deda odlazi, ostavljajući me samu sa pticama. Potom dolazi i jedna baka da traži cigaretu – dajem, ona se zahvaljuje i odlazi. Ali je deda sa druge klupe video prizor i u želji da da svoj doprinos, prilazi mi i pita me šta čitam. Odgovaram, i on nastavlja kako treba davati onome ko nema, kako je to dobro, kako nikada ne znamo ko su ti ljudi što prose i kakva je njihova istorija. Da, mislim se, lepo je razmišljati o tome kad se može, ali me, trenutno, više zanima istorija Karamazovih jer će mi oni pomoći da ne plaćam kuluk Filološkom fakultetu. Deda završava monolog, oprašta se sa porukom i savetom da je čitati zdravo a ja, videći da nema vajde od čitanja na vazduhu, odlazim put vrelog autobusa koji će me odvesti u paklenu sobu jer sva preimućstva Kalemegdana ne mogu da zamene njenu tišinu.
Da napomenem da je fakultet našao za shodno da se zatvori kad je njegova zaliha knjiga najpotrebnija (na pitanje zašto ih ranije nisam kopirala, odgovor leži između „skrpimo se do sledećeg meseca” i „tužiće nas Infostan”). I tako prinuđena da odem i uzmem sve što mi treba, pre nego što zatvori svoja vrata, ustajem u osam sati da bih stigla na vreme sve da uzmem. Ciglo dvadeset kila knjiga iz kojih treba nešto iskopirati, odnosim do kopirnice dok mi sunce prži lice i dok se graške znoja sa njega slivaju u tolikoj količini da ih je nemogućno sve pokupiti odjednom. I tako dok čekam na to kopiranje, shvatam da je najbolje da sednem u Studentski park i čitam. Baš u vreme kada Ivan Karamazov razgovara sa đavolom, glasno pitanje neke devojke tera me da poskočim. Razabiram da je anketa, kažem „može” jer se i ona čvari ovde i time zarađuje – što da odmažem? „Mora i fotografija”, dodaje ona, i tada opazih čoveka sa fotoaparatom iza nje. Nije baš najzgodnije, ali, može, kolika je verovatnoća da će ljudi da kupe tog dana novine i vide moje crveno, oznojeno lice i patnički izgled na njemu? Pita za moje omiljeno mesto u Beogradu, mislim se „moja soba”, a tupo odgovaram „Kalemegdan” (jer sam tu juče bila i samo sam se njega setila). „Da, kao i svi”, odgovara i zapisuje dok me sa svih strana prati škljocanje fotoaparata. „Koja je vaša poruka za Beograđane u ovim letnjim danima?” – (pa svi koji imaju klimu, neka kolektivno crknu, a sa ostalima se solidarišem) „Ovaaaaj, neeeeka žiiive svaaaki daaan kao da im je poslednji.” Na tome se završilo i oni su otišli, a ja sam se već polu pečena vratila u kopirnicu i sasvim spržena došla do stana. Naravno, moja fotografija je u novinama izašla u subotu, kada, ironično, jeftino daju knjigu uz kupljeni list i kada se on u dvanaest sati već ne može naći u prodaji.
Ali eto, ne mogu da se požalim. Kada me pitaju da li sam dobila „malo boje” ovog leta mogu slobodno da kažem „ne”, ali i da dodam da sam dobila napad kijavice usled starog i prašnjavog primerka Žerminala, a uz kijavicu i prašnjavi Žerminal, masku za lice koju nosim kako bih mogla čitanje privesti kraju. Uz to mogu da kažem da mi se i duh popravio ovog leta jer je štancovanje fotografija sa letovanja na društvenim mrežama razvilo u meni, više nego dobru sposobnost, koju Englezi označavaju sa wit, potom kritički duh pri posmatranju takvih prizora. Sve u svemu, ništa lepše za mene od leta u Beogradu, razumete?!
