Recesija i svetska ekonomska kriza tresu globalno tržište finansija. Iako niko zapravo ne zna šta to znači, „na televizor” su rekli da je tako – znači da je tako. Ovaj fenomen nije zaobišao ni našu zemlju, na šta smo veoma ponosni, jer je to dokaz da idemo u korak sa svetskim trendovima. Velika je sreća da imamo sposobne rukovodioce koji su više nego stručni da nas izvade iz bule, što neosporno dokazuju njihove bogate radne biografije i fakultetske diplome najprestižnijih univerziteta.
Tako su stručnjaci posle dugotrajnog dumanja uvideli da je najbolje da se preorijentišemo na štednju, jer predugo smo rasipnički živeli, što apsolutno podržavam; meni je letovanje u Monte Karlu totalno dok*****o. Krenusmo sa štekovanjem... Pootpuštani su radnici, plate su smanjene, penzije takođe, što je sasvim u skladu sa Ustavom, angažovani su belosvetski savetnici (naravno besplatno, ili od arapskih para) i odmah nam je bilo bolje. Ipak, to nije dovoljno. Pominje se ukidanje pojedinih državnih agencija koje ničemu ne služe, a srču novac iz budžeta. „O, ne”, u neverici sam izustio, „zar takve institucije postoje?” Zaista sam bio iznenađen, ali nemadoh kud te poverovah liderima, ionako nas nikada nisu izneverili.
Kao svaki korisni pripadnik društva danima sam lupao glavu kako moj skromni intelekt može, eventualno, nekom idejom da doprinese opštem boljitku koji je nadohvat ruke. I setio sam se! Znam najnepotrebniju državnu agenciju, najbesmislenije preduzeće koje je najveća crpipara u istoriji ove zemlje! Reč je o Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Ova institucija apsolutno nepotrebno egzistira. Koliko sam ja shvatio, njena svrha je da neveliki broj nezaposlenih uposli, ali, takođe koliko sam shvatio, slaba vajda od toga. Nekako mi se čini da filijala iste ima previše, a o resursima koje koriste da ne govorim. Legenda kaže da su našli posao za nekoliko ljudi i da se oni sada srećno kupaju u parama u svojim vilama na Bahamima, ali, kao što rekoh, to je samo legenda.
Kako je moj skromni um nastavio da ulaže trud da sam sebi razjasni neke stvari, dosetio se i ovoga: možda Nacionalna služba za zapošljavanje znači da tu treba zaposliti ljude. Pa da, verovatno ih i zapošljavaju, jer previše je nesrećnih i ubogih članova vladajuće klike koji vape za poslom a poznati su kao radni, pedantni i izuzetnih intelektualnih sposobnosti. Jao, baš sam glup, zato i nemam posao!
Prokleta da je ova moja zakržljala pamet, kud sam kažnjen da moram s njom da koegzistiram! Umesto da sam lepo učio školu, kao gorepomenuti vlastodršci; gde bi mi bio kraj! Sad mora da tumaram po sumornim hodnicima biroa u nadi da će mi se posrećiti i da ću uprkos svojoj nesposobnosti ipak uspeti nekog da obmanem da mi da posao.
Ipak, vera u uspeh mi jenjava; u pomenutoj instituciji, sa manjim prekidima, imam staž duži od decenije. Nikad mi se nije ni ukazala šansa da me potencijalni poslodavac uzme u razmatranje, a kamoli da pokušam da ga nadmudrim da sam prava osoba za njega iako sam intelektualno hendikepiran. Ostaje mi samo nada, koju bezrezervno stavljam u ruke našim premudrim vođama koji deluju odveć sposobno da svakog člana ovog društva nekako zbrinu.
Sreća je naša sa njima!