Sreda 15. jun. Pred kraj, tako sam mislio, sasvim običnog dana čaršijom se proširila vest poput munje, koja je udarila poput groma. Na pretpremijeri predstave „Petar Pan“ u Ustanovi kulture „Vuk Karadžić“ preminuo je jedan od junaka mog detinjstva Milorad Mandić Manda. Neko je rekao da će verovatno najtužniji zbog Mandine smrti biti oni rođeni osamdesetih godina prošlog veka. I nije pogrešio. Imam osećaj da je jedan deo mene otišao sa njim. On je svakodnevno činio, u onim teškim vremenima, da nam ulepša našu turobnu stvarnost. Tu svoju energiju, divno srce, ljubav davao je svakog dana onima koje je najviše voleo – deci Srbije. Ne pamtim da su deca toliko tugovala za jednim čovekom. Mislim da nije postojalo dete koje nije pustilo suzu. Ja jesam, a nisam više dete. Mi, velika deca, smo zaplakali za našim Kapetanom, našim večitim dečakom koga nikada nećemo zaboraviti.
Neizmerna tuga zbog prerane Mandine smrti prisutna je na svakom koraku. Tuguje njegova porodica, kolege, prijatelji, obični građani. Koliko su ga kolege cenile video sam na kraju predstave „Čikago“ pozorišta na Terazijama. Naime, posle ovacija, izlaska na bis, pa ponovnih ovacija glumac Dragan Vujić Vujke nam je pokazao da se umirimo. Onda je rekao: „Mi smo finito za ovu sezonu. Zadatak nas glumaca je da učinimo, da Vi naša publika posle svake predstave odete kućama bar malo srećniji i zadovoljniji. Jedan glumac je rekao u jednom filmu `Dosta je bilo kume`. I vidite, taj glumac sa M, M i M je bio neko ko nas je činio veselim. To je bio čovek predivnih plavih očiju. Njega, nažalost, više nećemo gledati na pozorišnim daskama, ali će on zauvek biti u našim srcima i mislima.“ Sa suzama u očima, po završetku govora, kao po komandi ustali smo svi i gotovo dvominutnim aplauzom pozdravili našeg dragog Mandu. To je bio najjači aplauz koji sam čuo u pozorištu.
Izlazim iz pozorišta i razmišljam koliko je ljudi iz sveta glume, muzike napustilo scenu Srbije u protekle 2 godine. Mnogo! Ne mogu da ih nabrojim sve. Zaključak je isti: Kulturna scena nam je sve siromašnija, a naslednika ni na vidiku. Izgleda da su onom gore potrebni najbolji za njegov nebeski teatar.
Najzapaženije uloge ostvario je u filmovima „Lepa sela, lepo gore“, „Točkovi“, „Mrtav ladan“, „Ivkova slava“, ali i u serijama Jagodići; Selo gori, a baba se češlja. Od 1989. do 1995. godine vodio je emisiju za decu „S one strane duge“, što ga je uz Branka Kockicu, učinilo najpopularnijim dečjim glumcem.
U moru oproštajnih pisama, posebno se izdvojilo ono koje su povodom smrti Milorada Mandića Mande napisale njegove kolege iz pozorišta „Boško Buha“ čiji je Manda bio direktor: „Kažu da najveći umiru na sceni. Mi znamo da je on bio najveći. Nikad nismo mogli da idemo u korak s njim, morali smo da trčimo. On bi za jedan dan uradio koliko niko od nas ne može da zamisli, a svakog dana je dolazio u `Buhu` sa onoliko snova koliko ljudi nemaju ni za ceo život. U njegovom srcu je bilo toliko želja i ljubavi da ono ni samo nije moglo da ga isprati. Manda je zaspao u kostimu Kapetana Kuke, ali mi znamo da je bio Petar Pan, večiti dečak koji je mnogo želeo, mnogo sanjao i koji je neprestano leteo.“
Na kraju, Manda bilo je zadovoljstvo sa tobom sanjati. Da nisi postojao trebalo bi te stvoriti. Sa one strane duge ostaćeš legenda prava. Pozdravljaju te tvoja mala i velika deca iz Nedođije. Mirno ti more, Kapetane! Neka ti je večna slava! I Hvala!