Nikoga ne ostavljam ravnodušnim. Svesno provociram. Ja opet pitam – za šta nisam bio u pravu? Ne napadaju me zbog neznanja ili zato što ne znam padeže. Napadaju me zbog stavova.
Duško Korać
Četvrtfinale odbojkaškog kupa Srbije za žene 24. decembra 2015. godine donelo je očekivanu pobedu „Jedinstva” nad „Tentom”. Međutim, tog dana je javnost zabrinula informacija da je sportskom komentatoru Dušku Koraću pozlilo. Posle meča se srušio. Prve su mu u pomoć pritekle odbojkašice koje su to videle, a hitna pomoć ga je prevezla u Urgentni centar gde se oporavljao. Dok sam u mislima tokom praznika bio na Olimpijskim igrama u Riju, dok sam Duška zamišljao kako strastveno, enegično, srcem i dušom prenosi atletska nadmetanja i bodri naše sportiste, dok sam zamišljao kako sa posebnim žarom i emocijom navija za Ruskinju Jelenu Isinbajevu, stiže neverovatna informacija da je doajen spskog sportskog novinarstva Duško Korać preminuo 4. januara 2016. godine u Beogradu.
Slušam i ne verujem. Iznenađen i zatečen tom vešću koja je udarila kao grom iz vedra neba, nisam znao šta da kažem. Ostao sam bez teksta. Pomislih kako će, eto, moj san o Dušku u Riju ipak ostati samo san. Znao sam da Olimpijske igre više neće biti iste, jer neće biti njegovih lucidnih prenosa. Dostojnu zamenu nema, ni približno, i ovaj gubitak će RTS i srpsko novinarstvo teško nadoknaditi u skorijoj budućnosti.
Britkog uma i oštrog jezika, Korać je bio jedan od onih retkih ljudi koji stvari nepogrešivo nazivaju pravim imenom. Uvek je govorio istinu, iako je ta istina često bolela i iako je zbog nje trpeo posledice. Često je zbog toga bio na meti javnosti. Duško nije mario za posledice, ostao je od početka do kraja dosledan sebi i stavu koji je zauzeo. Njegovi prenosi su najbolji koje sam imao prilike da slušam. Sada će, verovatno, mnogi postaviti pitanje po čemu su ti nastupi uživo bili specifični, po čemu su se izdvajali od ostalih. Odgovor je – po svemu! Energija, strast, posvećenost, pripremljenost ovog komentatora bili su neverovatni. Sve navedeno, i mnogo više, gospodin Korać je davao tokom prenosa. Davao je svoje biće, svoju dušu i srce. To je ono što mnogi nisu shvatali. Nisu razumeli da kod Duška Koraća nije bilo kalkulisanja, da nije radio zato što je morao već zato što je voleo to što radi. On je tu ljubav prema sportu prenosio i na nas, gledaoce. Zato sam svih ovih godina uživao slušajući ga i zato sam sada neizmerno tužan. Stalno ću se vraćati u prošlost da bih osluškivao komentatorsku genijalnost Legende, bez nade da joj se radujem i u budućnosti.
Zahvaljujući Dušku Koraću sam zavoleo ski skokove i atletiku – kraljicu sportova. Njegove komentatorske veštine su bile toliko izražene da je bio u stanju da potpuno nezanimljiv događaj učini višestruko zanimljivijim. Od svega je pravio spektakl. Uvek ću se sećati ustaljenog rasporeda svakog 1. januara. Prvo se emitovao koncert iz Beča, a po njegovom završetku usledilo bi uključenje Duška Koraća koji bi nam se obratio: „Poštovani gledaoci, srećna vam Nova godina. Dobar dan iz studija Televizije Beograd. Pratićemo drugo takmičenje Novogodišnje turneje četiri skakaonice koje će uskoro početi u Garmišpartenkirhenu...” Tako je bilo od sredine devedesetih, kada sam počeo da pratim ovaj sport. Tog glasa više nema, ostaju sećanja. Sada sa mučenjem gledam prenose na Eurosportu „uživajući” u njihovom mrtvilu, nekreativnosti i nestručnosti.
Iako ga veći deo publike pamti po prenosima atletike i zimskih sportova, Korać se i te kako isticao i u odbojci, vaterpolu. Posebno se sećam 1. oktobra 2000. godine kada sam ustao nešto pre šest ujutru da bih gledao antologijsko finale odbojkaškog turnira na Olimpijskim igrama u Sidneju. Bio sam svedok veličanstvene pobede Jugoslavije nad Rusijom, ali i utakmice koja je, sem po igri naših odbojkaša, ušla u anale po načinu prenošenja od prve do poslednje sekunde. Tog jutra je u komentatorskoj kabini bio Duško Korać. Ta srčanost, energija, strast koja je buktala kao vatra tokom prenosa i koja je izbijala iz Koraća omogućila je ovom doajenu da nas učini aktivnim učesnicima tog finala. Ta njegova moć da nas sve prenese na borilište bila je čist talenat koji do dana današnjeg nisam prepoznao ni kod jednog drugog sportskog novinara. Sa tim se rodite. To je dar od Boga.
Legenda sportskog novinarstva bila je prepoznatljiva i po oštrom jeziku. Govorio je ono što mnogi misle, a ne smeju ili neće da kažu. On je bio naš glasnik, pa je tako otvoreno kritikovao odnos države prema atletici i drugim bazičnim sportovima koji nisu imali ni delić sredstava kao fudbal. Možemo reći da njegova borba nije bila uzaludna jer su pozitivni pomaci u tretmanu atletike i ostalih sportova napravljeni.
Bio je protiv dopinga, pa je tako u svom poslednjem prenosu, na prošlogodišnjem svetskom atletskom prvenstvu u Pekingu, u transu prokomentarisao pobedu Juseina Bolta nad Amerikancem Džastinom Getlinom kao pobedu prirode nad farmacijom, kao pobedu sporta nad dopingom i prevarantima, kao pobedu nad onima koji se drogiraju.
Rođen je 1955. godine u Beranama, nekadašnjem Ivangradu. Završio je Ekonomski fakultet, ali je njegova ljubav prema sportu bila bezgranična. Sportu je posvetio život. U Televiziju Beograd je došao 1978. godine. Izveštavao je pet puta sa letnjih i četiri puta sa zimskih Olimpijskih igara. Duško Korać je 1987. godine odbio da bude glavni i odgovorni urednik sportske redakcije RTS-a uz obrazloženje da „urednici RTS-a treba da budu iz Srbije”. Sa ogromnim poštovanjem je govorio o našim sportistima i uvek se zalagao da dobiju bolje uslove rada, verujući da će oni ta ulaganja višestruko vratiti. Sa posebnim divljenjem i emocijom prenosio je atletska nadmetanja u kojima su učestvovali srpska rekorderka u skoku u dalj Ivana Španović, svetska rekorderka u skoku sa motkom Ruskinja Jelena Isinbajeva i svetski rekorder na 100 metara Jamajčanin Jusein Bolt.
Informacija je mrtvo slovo na papiru. Njoj komentator daje važnost.
Duško Korać