Konstatacija iz naslova je, naravno, lažna. Mačka bi svakako umrla. Umrla bi, bilo da je radoznala, konzervativna, ili da je radila šta je htela. Mačke nisu ljudi, ali smrtnost nam je zajednička. Krajevi su neminovnost, ponovljivost života veoma neizvesna i zbog čega trošimo vreme ne radeći ono što želimo? Zašto ne ostvarujemo prava koja su nam data kao ljudima, zašto ne iskazujemo bogatstva svojih ličnosti na svaki mogući način? Zbog socijalne osude?
„Zamisli kako će to izgledati kada ostariš”, kažu kada pokušate da pomenete jedan od mnogih puteva izražavanja svoje ličnosti – tetoviranje. Istorija tetoviranja je duga, ali osuda ne jenjava. Dok se na muškarce sa tetovažama gleda blagonaklono, žene prolaze lošije. Pravo izražavanja ličnosti dolazi zajedno sa pravom da se ne bude diskriminisan zbog toga.
U Americi se 1840. gospođa, čije ime nećete zapamtiti, izborila da se iz bračnih zaveta izbaci reč „pokoravati”; 1850. svet je dobio prvu ženu lekara; na prelazu iz 19. u 20. vek sifražetkinje su neumorno marširale i borile se za pravo da se njihov glas čuje u društvu bez da ih hapse, ugnjetavaju i diskriminišu. Otprilike tada rodila se devojčica koja će kasnije postati poznata kao prva žena koja je istetovirala celo telo.
Zbog čega je Beti Brodbend izabrala da postane prva žena u istoriji koja je celo telo prekrila tetovažama nije važno. Ljudi ne rade stvari koje ih vode direktno u istorijske anale uvek sa namerom da tamo završe i ostanu zapamćeni. Su Lilijan Braun, kako su je roditelji nazvali, jednom je izjavila da je 1926. uradila prvu, malu tetovažu koja je razbesnela njene roditelje što je u njoj izazvalo revolt i želju da celo telo prekrije tetovažama. Drugi put je rekla da je želju da celo telo prekrije tetovažama u njoj probudilo poznanstvo sa tatu umetnikom, kojeg je upoznala u Atlantik Sitiju radeći kao dadilja. Bilo kako bilo, do 1927. godine Beti je bila na putu da završi svoju misiju sa preko 350 završenih slika.
Dalje iz njene biografije ne bi se dalo zaključiti da je bila nesrećna. Putovala je i nastupala sa pozorišim trupama, cirkuskim trupama, volela, bila voljena, tražena i prihvaćena, udavala se čak tri puta, što je verovatno posledica lepog tela pin-up devojke prekrivenog tetovažama, poput onovremenih mornara i lica anđela, netaknutog mastilom. Od prvog posla sa 18 godina u Barnum & Bailey cirkusu ljubav prema šou biznisu Beti je držala narednih 40 godina. O njenoj popularnosti svedoči i podatak da je na svetskom sajmu održanom 1964. u Njujorku pod parolom „Mir kroz razumevanje” jedna od atrakcija bila skulptura Pieta od Mikelanđela Buanarotija, ali i tetovirana Beti, rame uz rame sa drugim čudesima sveta oporavljenog od užasa Drugog svetskog rata i ljudi željnih napretka i slobode.
Beti je umrla od starosti 1983. godine. Iz šou biznisa penzionisala se dve decenije ranije, nastavivši da se bavi tetoviranjem. U starosti je izgledala kao i sve bake, ništa bolje, ništa lošije. Jedino su njene priče koje je veoma rado delila sa zainteresovanim istoričarima, poklonicima ove vrste umetnosti i poštovaocima, zajedno sa slikama koje je nosila na sebi potvrđivale da iza nje stoji život bogat praćenjem snova, putovanjima, ljubavlju, decom, unucima i ostalim zadovoljstvima.
Sa ili bez tetovaža, ona je imala hrabrosti da vodi ispunjen život kakav je izabrala i da se okruži ljudima koji su je prihvatali, voleli i podržavali. 2012. godina je prva godina u istoriji da je u SAD-u bilo više tetoviranih žena nego muškaraca. Beti, hvala ti što te nije bio strah kada sve ostale jeste.
