Kako su Srbi dodirnuli dno?

Submitted by Stefan MIljanić on 06/05/2013 - 20:16

ser

Ako ništa drugo, istorija nam je tokom svojih pet vekova pokazala da su Srbi neobično izdržljiv narod – opstati nakon tolikog perioda ropstva, a onda se uz epske pobede osloboditi, priznaćete, vredno je divljenja. Međutim, time se moje čuđenje samo povećava – zašto su Srbi, kada već nisu za vreme Turaka, pod svojom vlašću propali? Da li se Srbi ne snalaze u slobodi i miru? Početkom 20. veka naš narod je bio daleko najprosperitetniji na Balkanu. Pokušaćemo da iskoristimo naknadnu pamet i barem delimično odgovorimo kako smo završili gotovo na dnu.

 

Bez samokritike, nema ni kritike. Stoga ćemo započeti ovaj osvrt na istorijske događaje koji su doveli do svojevrsnog pada Srba upravo greškama počinjenih od strane nas samih, i to, onim najvidljivijim. Prvo, ideja Jugoslovenstva. Nakon jednog od najvećih stradanja srpskog naroda u Prvom svetskom ratu, društvene okolnosti su bile takve da se u izvesnom smislu žrtva prineta na oltar slobode mogla i naplatiti. Srbi su po prvi put imali priliku da stvore nacionalnu državu na način na koji bi ujedinili veliku većinu svoga življa, prethodno raštrkanog na nikad mirnom Balkanu. Ipak, srpskim glavešinama je na pameti bila nekakva nadnacionalna slovenska država, sazdana, kako se pred kraj dvadesetog veka sasvim potvrdilo, više od mita nego od realnosti. Neko ce reći da se iza te ideje krila srpska filantropska težnja, ali je moje mišljenje da je po sredi bila jedna posve druga vrsta grandioznosti – podsvesna želja da se svoj stav nametne drugima. Kao što danas pred malim zemljama stoji ultimatum – ili ćemo vam uvesti demokratiju ili ćemo vas uništiti - tako je i Srbima tada bilo stalo da oslobode od austrougarske vlasti Hrvate i Slovence samo da bi ih nanovo potčinili pod jednu rogobatnu jugoslovensku tvorevinu u kojoj niko drugi do Srba nije hteo da učestvuje.

 

s

 

Druga greška je opet vezana za iluziju – da se do blagostanja ne stiže napornim stvaranjem zdravoga društva, već revolucijom, rušenjem svega postojećeg i ishitrenim promenama. Srbi su uvek valjda izbegavali teže načine da poboljšaju svoju sudbinu, te su se priklanjali onim, doduše samo na prvi pogled, primamljivijim i lakšim. O komunizmu danas ne treba trošiti previše reči - stavljen je na test istorije i nije uspeo - kao uostalim ni svi drugi na papiru utopijski, a u realnosti totalitarni sistemi. Ne može se reći da u tom periodu cela država nije, naročito ekonomski, napredovala. Ali to je pre svega doprinela pametna spoljna politika sa vrha vlasti i prepoznavanje povoljnog položaja zemlje između Istoka i Zapada. Taj se period u istoriji naziva Hladni rat, ali je u realnosti on u kontrolisanim uslovima neprestano goreo. Dve suprotstavljene strane su ratovale preko posrednika, malih zemalja, a ove su po pravilu tužno prolazile. Zato je politika nesvrstavanja bila u isto vreme i opasna, ali i, na na mudar način sprovedena, spasonosna. S druge strane, ta šizofrenost u kome se našao običan čovek nateran da se izjašnjava kao Jugosloven i da obožava novu crvenu religiju je kasnije proizvela mnoge ekstreme i poremećene vrednosti. Najuočljivija bi bila podela na ekstremne desničare, koji, smatrajući da je njihov nacionalni identitet uvek ugrožen, po svaku cenu nastoje da ga agresivno brane i ekstremne levičare, koji pak veruju da je patriotizam izvor svih problema i da je iz nekog razloga nespojiv sa progresivnim idejama. Bilo kako bilo, sa odlaskom diktatora otišla je i svaka nada da će se nespojivo držati pripojeno, a iluzija opstati naspram jave. San se devedesetih naglo raspršio i valjalo je suočiti se sa bolnom realnošću.

 

se

 

Međutim, ostaje neodgonetnuto pitanje kakva je u poslednjoj deceniji protekloga veka bila uloga najvećih sila, a možemo slobodno konstatovati da je u to unipolarno doba postojala samo jedna – SAD. Jesu li odista bili, kako ih neki predstavljaju, okoreli zločinci ili su bili, kako sebe vole da nazivaju, spasitelji? Istina je uvek negde između, te možemo reći da su se oni kao i svaka sila u istoriji jednostavno vodili svojim interesima. Zapad je tokom osamdesetih godina podrivao komunizam u Istočnoj Evropi jačanjem nacionalističkih pokreta. To je uspevalo u homogenim zemljama kakva je na primer Poljska, ali je u multietničkim sredinama kao sto je Bosna rat bio gotovo neminovan. Ipak, poučeni iskustvom iz Hladnog rata da se iz kontrolisanih sukoba moze izvući velika korist, Amerikanci se nisu naročito uzbuđivali, na protiv, bili su jako pragmatični. Iz perspektive sile svakako je bolje imati što više majušnih država koje će se kasnije lako kontrolisati. Na scenu je stupila stara taktika, toliko poznata iz Holivudskih filmova o dobrim i lošim momcima – negativna klasifikacija i generalizacija. Trebalo je samo naći odgovarajuće loše momke, no oni su se svojim centralnim položajem i neopreznim postupcima prirodno nametnuli – Srbi. Ostatak posla uspešno će obaviti mediji, iz kojih nažalost danas mase uče i istoriju i geografiju, pa bile one stvarne ili izvitoperene. Isto tako, Rusi jesu izgubili Hladni rat, ali se to trebalo i u praksi dokazati, a ima li boljeg načina do izgraditi najveću vojnu bazu u Evropi i imati privatnu državu u zoni koja je do pre nekoliko godina bila pod ruskim uticajem. Opet, kao prirodno rešenje su se nametnuli Albanci, a Srbi su tada već bili stavljeni pred svršen čin.

I gde smo sada? Mnogi bi rekli na dnu, ali je po mom mišljenju najveći problem što ne znamo kuda sa tog dna dalje krenuti. Stojimo u mestu, a da nismo preispitali uzroke takvog stanja niti smo shvatili šta nam se doista desilo. Ostaje među mnogim Srbima jedino duboki osećaj kakve kosmičke nepravde. A kako i ne bi – zar nije četvrtina ukupnog i polovina muškog stanovništva poginula u Prvom svetskom ratu boreći se na nekakvoj pravoj strani; zar nije više od million naših ljudi stradalo u Drugom svetskom ratu, a više stotina hiljada masakrirano u hrvatskim logorima, za koje gotovo niko nije odgovarao; zar nisu, na kraju, u ovim poslednjim ratovima sve strane – srpska, hrvatska, bošnjačka, albanska, ali i međunarodna, činile zločine, a ispostavilo se da su mahom Srbi odgovarali? Ipak, da bih razjasnio sopstveni stav, ovde ću se vratiti na početak priče i ponoviti da bez samokritike nema ni kritike. Ako se dublje sagledaju stvari, kako smo to na početku izlaganja pokušali učiniti, ostaje čak još bolniji osećaj da su do našega pada najviše doprinele eto baš naše, a ne tuđe greške.

 

 

Napomena: 
Nijedan deo teksta ne sme biti reprodukovan bez prethodnog odobrenja autora ili redakcije portala. Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare.
Podeli: 

Comments

Submitted by milenko (not verified) on 15/05/2013 - 22:06
Prvo trebalo bi manje naglasavati a sigurno ne sa mazohistickim zadovoljstvom podvlaciti petstotina godina ropstva. Velika vecina naroda nikad nije imala svoju samostalnu drzavu a kamoli carstvo ili negde bilo kakvu rukovodecu ulogu.. Srbija je jedna veoma bogata zemlja, iz mnogo razloga nismo medju prvima a put treba uvek da bude na vise, na bolje..