Identitet žrtve

Submitted by Uros Tesic on 09/01/2015 - 05:18

Paljenje Rajhstaga

Nemačka je izgubila Prvi svetski rat bez ijednog protivničkog vojnika na sopstvenoj teritoriji, pošto je pobedila Rusiju na Istočnom frontu. Tokom rata civili u Nemačkoj nisu osetili drastične posledice kao Francuzi. Dok su taksisti u Parizu vozili vojnike na front da zaustave prodor nemačke vojske, u Berlinu je bilo mirno. Osećaju mira je doprinela i propaganda koja je, kao i u svakom drugom ratu, nagoveštavala skoru pobedu i nemogućnost poraza.

Iznenada, Nemačka potpisuje predaju. Vojnici se iz rovova vraćaju kućama istraumirani četvorogodišnjim ludilom. Vlada hapsi grupu mornara zbog pobune, a to uzrokuje nerede i socijalističku revoluciju. Epidemija gripa se širi Evropom. Pobednici traže ratnu odštetu i izazivaju hiperinflaciju. Velesila se za samo četiri godine potpuno urušila.

„Ako je 1918. sve bilo odlično, zašto je Nemačka izgubila rat i upala u krizu? Da li su Nemci krivi, kao što piše u mirovnom sporazumu? Ipak su pošli u osvajački rat, proboj do Pariza im nije uspeo, a nisu imali dovoljno sirovina za dugačak konflikt, u koji su 1917. ušle i SAD. Ne. Nemci su dali sve od sebe. Imali su bolje opremljenu vojsku i najjaču industriju u Evropi. Sigurno bi pobedili. Zašto nisu? Zbog domaćih izdajnika.”

Tako je verovatno rezonovao propali slikar iz Braunaua na Inu. On 1923. organizuje Minhenski puč. Uskoro je pušten na slobodu i nastavlja da gradi mit o potlačenoj nemačkoj naciji. „Ako su Nemci najveća od svih nacija, a jesu, neko je morao da ih izda.” Za neuspeh većine, on krivi manjinu – Jevreje, i ubrzo cela Nemačka to prihvata. Za manje od jedne generacije doći će do Holokausta.

Paljenje knjiga

Antisemitizam nije bio ništa novo. U isto vreme u SAD Harvard ograničava broj Jevreja koji se mogu upisati, a prošlo je 30 godina od pogroma u Kišinjevu. Hitler je samo preuzeo obrazac koji je već oproban, uz određene izmene. Jevreji nisu krivi samo zbog svoje nacionalnosti, oni su krivi jer su radili protiv Nemaca. Nemci su žrtve. Ljudi nemaju hranu, posao i kuću zato što su Jevreji hteli da se obogate. Gradi se ceo mit oko Nemačke kao žrtve svetske zavere. Biračima je lakše da okrive drugog i da nastave da žive u svojoj malograđanštini, nego da se preispitaju.

Posle dolaska na vlast nacisti pojačavaju propagandu. „Paljenjem Rajhstaga komunisti su pokazali da su protiv nemačkog naroda. Svim zemljama je dopušteno nacionalno ujedinjenje, jedino Nemcima nije. Firera su opet pokušali da ubiju. Najveća žrtva na ovom svetu je Nemačka, a Nemci ćute.”

Zašto se toliko potencira identitet žrtve? Time lako može da se održi mit o sposobnoj vlasti, uprkos njenoj nesposobnosti. Vlast čini sve da poboljša život ljudi, ali je neko stalno sabotira. „Sutra će biti bolje.” Sutra se stalno odlaže, jer ih neprijatelji uvek spreče.

Mentalitet žrtve daje masi alibi da zlostavlja krivce. Ubrzo se oni dehumanizuju i postaju neprijatelji i izdajnici. Čak i na nivou samog jezika oseća se promena. Reč kojom se označava pripadnik prokazane grupe postaje uvreda i još jedna floskula. Nemoguće ga je spomenuti u pozitivnom kontekstu.

Nažalost, ako je vlast nesposobna situacija postaje sve gora. Neprijatelji sve više će raditi protiv spasilaca, a kako su spoljni neprijatelji, za sada, van dometa, „narod” će početi da se obračunava sa unutrašnjim. „Žrtva” je dovoljno ojačala i počinje da se sveti. Po završetku obračuna sa njima, pažnja se ponovo okreće ka spolja, jer se masa uvek mora držati u strahu od nekoga.

Nemačka je izgubila rat, pa su svi mehanizmi manipulacije koji su doveli do njenog pada očigledni i dobro proučeni. Jednostavno, nestala je država koja bi branila svoje viđenje istorije. Da je mir ranije zaključen i pod povoljnijim uslovima, ne bi bilo ni ratnih zločinaca, ni Nirnberškog procesa. Ovakav nacionalni identitet može da se održi samo ako postoje organizovane strukture koje ga podržavaju. Bez njih, on se raspada. Nažalost, identitet žrtve je odavno prisutan na Balkanu, i svaki sistem do sada ga je upotrebljavao za ostanak na vlasti.

Kod Srba je žrtva ugrađena u sam nacionalni mit. Na Kosovu su Srbi branili Evropu od Turaka, ali su izgubili i proveli „500 godina” pod njima . Čak je i sam poraz nepravičan, jer je kneza Lazara izdao Vuk Branković. Na taj nacionalni mit se nadovezao Prvi svetski rat, a zatim i Drugi. Koliko se srpski mit bazira na „junaštvu”, toliko se hrvatski bazira na gospodštini. Nekada ponosna kraljevina potpada pod Ugarsku, a zatim i Habsburšku monarhiju. Polako se parča, a Hrvati u toj državi nemaju dovoljno prava. Čime su to zaslužili? Takva dva naroda čine osnovu Kraljevine SHS, države gde Hrvati i dalje nemaju dovoljno kontrole nad svojom zemljom, uprkos svojoj gospodštini i kulturi koju su ugradili u nju, ali ni Srbi, iako su junački krvarili i borili se za njeno nastajanje.

Prvi trijumvirat

Drugi svetski rat je ta osećanja samo pojačao, a Broz nasleđuje nacije sa suštinski poremećenim identitetom. Umesto da ga napusti, on ga preuzima i koristi dalje. Komunistička revolucija, koja je imala šansu da zauvek raskrsti sa izvitoperenim nacionalnim mitovima samo zamenjuje reči Srbi i Hrvati rečju Jugosloveni. Kosovski boj je zamenjen Neretvom, a gospodština socijalizmom i samoupravljanjem. Najupadljivija floskula jugoslovenskog novogovora je „strani plaćenici i domaći izdajnici”, protiv kojih su se Jugosloveni slabije borili do 1991, a posle toga sa pravim patriotskim žarom.

Ovakav metod vladavine je uspevao dok je vlast mogla da drži ekstreme pod kontrolom, ali ekonomska kriza 1980-ih i Brozova smrt slabe federalnu vlast. Kako osećanje žrtve i dalje postoji, vraćaju se nacionalne struje, koje ponavljaju iste stvari kao i KPJ prethodnih 40 godina. „Domaći izdajnici i strani plaćenici” sigurno rade protiv SFRJ, ali da bi načinili ovu štetu morali su se infiltrirati u sam vrh vlasti. Srbima pokušava da se uzme Kosovo, iako su krvarili u Jasenovcu (vraća se mit o junaštvu), Hrvatima novac od turizma (vraća se i mit o nedostatku kontrole).

Drugi trijumvirat

Građanski rat identitete ove dve nacije dovodi na ivicu apsurda, ali 2000-ih se situacija, donekle, smirila. Opet dolazi do ekonomske krize 2008. godine. Vlastima je potreban paravan kako bi sačuvale poziciju, i nastavljaju tradiciju uz sopstveni novogovor: tajkuni, kontroverzni biznismeni kao neprijatelji, evroatlantske integracije kao cilj... Naravno, on je ukombinovan sa prethodnim sistemima, pa se javljaju i junaštvo i izdajnici i plaćenici, kao i vođa koji je u večitoj opasnosti zbog svojih napora. Ovakavi postupci su doveli do sloma u Nemačkoj i SFRJ, a nema razloga da i ovoga puta bude drugačije.

 

 

Napomena: 
Nijedan deo teksta ne sme biti reprodukovan bez prethodnog odobrenja autora ili redakcije portala. Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare.
Podeli: