Postoje pojedinci u istoriji čovečanstva koji su bili opsednuti idejom da vladaju celim svetom. Njihova želja za osvajanjem bila je nezasita, a želja svakog osvajača je da pokori najveću i najmoćniju silu. Kroz istoriju, upravo je Rusija bila taj najveći izazov i zalogaj za neke od najvećih osvajača na teritoriji Evrope. Iako su svoje pohode vodili u različitim vekovima, Napoleon i Hitler imaju zajedničko mesto poraza.

Prvi je u pohod, na tada carevinu Rusiju, krenuo Napoleon, 24. juna 1812. U tom trenutku Francuska se, na čelu sa Napoleonom, nalazila na vrhuncu svoje moći, a njegova vojska bila je nepobediva. Evropa je bila podeljena između Napoleonovog i Osmanlijskog carstva, Velika Britanija je pokušavala da pruži otpor, a na drugoj strani Evrope ostala je Rusija, jedini trofej koji je nedostajao Napoleonu da postane suvereni vladar Evrope. Upravo zato je formirao vojnu silu, koja do tada nije viđena, i sa skoro 700.000 vojnika napao je slabu i nedovoljno pripremljenu rusku vojsku.

Nedovoljno snažna da se suprostavi Napoleonu, ruska vojska je, umesto borbe, pribegla strategiji „spržene zemlje”, što je podrazumevalo namerno uništenje svih gradova i sela koja su se našla na putu Napoleonovim trupama. Upravo su zbog toga francuske trupe brzo potrošile zalihe hrane. Konačno, na polju kod Borodina dve vojske su se sukobile u jednoj od najkrvavijih bitaka u istoriji. Ruske trupe su pružile otpor koliko su mogle, a zatim su se povukle i ostavile otvoren put ka Moskvi. Po ulasku u Moskvu, Napoleona i njegove trupe dočekao je stravičan prizor, Rusi nisu uspeli da odbrane Moskvu, ali su je zato zapalili. Ljut i mnogo iznerviran, Napoleon sa svojim trupama započinje najteže povlačenje u istoriji ratovanja, po užasnoj zimi, bez dovoljno hrane, uz stalne napade kozaka. Samo je 22.000 Napoleonovih vojnika preživelo ovaj katastrofalni pohod na Rusiju. Svi su se tada složili da je Napoleona pobedio „general zima”.

Ponovo je ovaj „general” odigrao ključnu ulogu u odbrani SSSR-a od napada Nemačke 1941. Operacija „Barbarosa” počela je 22. juna 1941. Skoro 3.200.000 vojnika, pod komandom najiskusnijih Hitlerovih oficira, krenulo je na jedinu zemlju u Evropi, pored Velike Britanije, koja nije bila pod kontrolom Nemačke. Hitler je očekivao da će brzo doći do Moskve i napravio je istu grešku kao i Napoleon pre njega – potcenio je Ruse. Kao i na početku Drugog svetskog rata, nemačke trupe su krenule silovito i brzo napredovale prema Moskvi. Sovjetske trupe su bile na kolenima, a baš kada je Hitler pomislio da je pobeda sigurna, desio se preokret. Nemačke trupe su bile na samo 18 km od centra Moskve, a do Hitlera je stigao izveštaj da njegove trupe vide zlatne kupole Kremlja. Upravo tada zima dolazi u pomoć sovjetskim trupama, koje kreću u neverovatnu kontraofanzivu, i uspevaju da u potpunosti pobede nemačke trupe. Istočni front je bio najkrvaviji front tokom Drugog svetskog rata, vodile su se mnoge duge i iscrpljujuće bitke, u kojima su Rusi pokazali neverovatnu hrabrost i požrtvovanost.

U oba slučaja, marš na Moskvu značio je početak kraja, i za Napoleona, i za Hitlera. Napoleon je nakon povlačenja iz Moskve skoro ostao bez vojske, što je kasnije pomoglo Britancima i saveznicima da mu zadaju konačan udarac. Nemačke trupe su bile tako blizu Moskve, ali su sovjetski vojnici u strahovitoj ofanzivi stigli do Berlina i doveli do okončanja rata na teritoriji Evrope. Bernard Montgomeri, britanski vojni heroj, jednom prilikom je izjavio: „Prvo pravilo, na prvoj stranici knjige ratovanja je – ne napadaj Moskvu.”.