„Petlja”, peti dugometražni film reditelja Milutina Petrovića, biće prikazan 2. marta u 20 časova na ovogodišnjem 43. Međunarodnom filmskom festivalu (FEST) u Domu sindikata. Uloge tumače Ljubomir Šimunić, Saša Radojević, Marina Marković, Ljuma Penov, Ivan Zarić, Anja Popović, Daniel Kovač, Tatjana Venčelovski, Sandra Miletić i Amra Latific. Ovaj reditelj je autor ostvarenja „Novo je da sam zlostavljana”, „Agi i Ema”, „Jug jugoistok” i „Zemlja istine, ljubavi i slobode”. Na ovogodišnjem Festu će pravac garažni film biti posebno promovisan. Termin garažni film je nastao u Srbiji, po srodnosti sa pojmom garažnog roka. Prvenstvena odlika ovog usmerenja, baš kao i u garažnom roku, jeste kreacija sa malim brojem saradnika, minimalnim finansijskim i tehničkim sredstvima i visokim stepenom autorske slobode. Specifičnost garažnog filma je naglašeno bavljenje podžanrom filma o filmu i intimistički pristup naraciji koji se naglašava pojavljivanjem autora u glumačkim ulogama. Važna odlika je i esejističnost. Tvorac naziva je, pored autora Saše Radojevića, i Milutin Petrović,od koga smo kroz intervju saznali nešto više o „Petlji”.
U jednom intervjuu ste izjavili da ste u 74 minuta „rekli nešto što ste imali da kažete”, i zadovoljni ste kako ste to rekli. Šta je to što ste hteli da poručite filmom? Koju ste neispričanu priču ispričali?
- Ako neko želi poruku od mene može da mi pošalje SMS pa mu možda odgovorim. Možda čak i animiranom porukom na Vajberu. Snimanje filmova je suviše komplikovan način za slanje poruka. E, sad, neispričane priče... To je već zanimljivo. Filmovi su složena stvar, moraju da se gledaju i slušaju, nema puno smisla pričati o njima pre projekcije. Ali, ako je potrebno da se nešto kobajagi privlači publika i reklamira film kao prozivod, „Petlju” bih najavio kao celovečernju vožnju kroz čiste filmske elemente, pokretne slike u garažnom filmu XXI veka.
Kako definišete naziv „Petlja”?
- Hteo sam da se zvanično zna da imam petlju. Sada i na Imdb-u lepo piše. Preporučio bih svima kontempliranje na temu toga zašto se na našem jeziku za hrabrost kaže – „Ima petlju”.
Da li naša publika ima „sluha” za garažni film, uzevši u obzir činjenicu da su se malo pritajili i oni koji imaju sluha za garažni rok (ostali su skoro na nivou manjine)?
- Pa, to baš i mene zanima. Zaista bih voleo da se to ispita. Međutim, ja pravim filmove, a ne bavim se istraživanjima javnog mnjenja, niti recepcijom filmova... Mogu da kažem da mislim da će novo vreme biti bazirano na malim specijalizovanim nišama na internetu. Sve manje stvari će biti za globalnu publiku. Postojaće uvek neki Džan džan stajl za koji će imati sluha puno ljudi, ali će dobar ukus čuvati manjine. Ili, kada praviš portret kraljeve porodice moraš da se držiš silnih pravila i zadovoljiš naručioca, dok si kada slikaš tri jabuke na stolu prilično neopterećen time šta ko misli. Ili, koliko je onih koji uopšte nešto misle...
Petlja je vizuelno istraživanje o fenomenu erotike na filmu. Kada se prelazi granica fine, arti erotike i na koji način je ovaj film predstavlja?
- Petlja je posvećena Ljubomiru Šimuniću koji se veoma kompetentno bavio erotikom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. U međuvremenu je mozgove celokupne populacije ove male planete preplavio besplatni internet porno. Totalno je promenjeno stanje civilizacije po pitanju tajne, intimnosti i uopšte svega onoga što je skriveno, prekriveno. Čipke su sada jeftine i pletu se industrijski... Pomerene su sve granice. Viriti nekome kroz ključaonicu ili zavirivati pod suknju postalo je nešto gotovo romantično, nešto poput odlaska u operu. Stvari su se zaPETLJAle na antropološkom planu.