Daren Aronofski rođen je 12. februara 1969. godine u Bruklinu, Njujork. Još u ranom detinjstvu je pokazao izuzetno interesovanje i talenat za umetnost. Pored velikog zanimanja za klasične filmove, što nije uobičajeno za jednog njujorškog tinejdžera, Aronofski je bio aktivan i na bruklinškoj grafiti sceni. Budući da ga je sedma umetnost posebno privlačila, prilikom upisa na studije nije se mnogo pitao kojim će putem krenuti pa je odabrao univerzitet Harvard, odsek za film. U prvoj polovini devedesetih godina prošlog veka mladi Daren je režirao nekoliko kratkih filmova, a 1996. počinje da radi na scenariju za film „Pi”, da bi godinu dana kasnije počelo snimanje, i, konačno, 1998. se ovo delo našlo pred bioskopskom publikom. To ostvarenje ljubiteljima sedme umetnosti predstavlja Aronofskog u najboljem mogućem svetlu, a pred njega postavlja težak zadatak, jer je posle takvog uspeha valjalo nastaviti putem visokih standarda koje je sam sebi postavio.
„Pi” je snimljen u crno-beloj tehnici, a govori o Maksimilijanu Koenu, matematičkom zanesenjaku koji pokušava da putem formula definiše sve obrasce koje možemo naći u prirodi, i na taj način dokaže i postojanje Boga. Ovim filmom se Aronofski profiliše kao reditelj koji će se baviti osobama na stranputici života, jer je protagonista čiju avanturu pratimo upravo to, čovek na ivici ludila, neshvaćenih ideja i suicidnih tendencija. Ono što ćemo sresti u filmu „Pi”, a na šta ćemo nailaziti i u svakom sledećem filmu pomenutog reditelja, jesu muzičke bravure kompozitora Klinta Mansela koji će posebno zablistati dve godine kasnije u odnosu na prvi Darenov film, a reč je o remek-delu „Rekvijem za san” (Requiem for a Dream) motivisanom istoimenom knjihom Hjuberta Selbija.
Te 2000. kada se pojavio „Rekvijem” je odjeknuo filmskim nebom poput velikog praska. Ovde smo videlo ko je zapravo Aronofski i koliko je njegovo pojavljivanje na holivudskoj sceni bilo nasušna potreba. „Rekvijem za san” je, možemo slobodno reći, jedan od najboljih filmova ikad snimljenih! Neverovatno delo bez nedostatka! Priča prati grupu ljudi sa Koni Ajlenda koji, neki svesno a neki nesvesno, uplovljavaju u svet droge iz kog se izlaz, gledano iz njihovog ugla, ne vidi. Ovde posebno briljira Elen Barstin koja tumači lik gospođe Sare Goldfrab, te-ve zaluđenice kojoj se ukazue prilika da se pojavi u jednoj od svojih omiljenih emisija, a šta tako nešto znači za njujoršku izblajahanu bakicu iz komšiluka prosečan Srbin teško može da zamisli. Zato je tu Daren Aronofski da hiperrealno, bez trunke ublažavanja psihopatološkog stanja takve osobe, prikaže tom prosečnom pripadniku našeg naroda i svakom drugom koji ne može da pojmi neke stvari koje su vrlo uobičajena pojava u društvu i kulturi kakvoj mnogi teže ne znajući za njene mnogobrojne nedostatke. U ovom filmu časove glume drže i Džared Leto, Dženifer Koneli i Marlon Vajans koji pokazuje da je ozbiljan glumac a ne samo lik koji se bekelji po manje ili više uspešnim komedijama. U „Rekvijemu” takođe posebno dolazi do izražaja tzv. hip-hop montaža koja podrazumeva vrlo kratke kadrove, prikazane znatno ubrzano, a propraćene odgovarajućim zvukom. Ovaj vid rediteljske naracije će postati zaštitni znak Darena Aronofskog. Ono po čemu će „Rekvijem za san” takođe ostati upamćen jeste i glavna muzička numera koju potpisuje Klint Mansel, a koja je postala pravi hit i jedan od simbola moderne filmske muzike. Štaviše, postigla je i komercijalni uspeh i doživela veliki broj remiksa, među kojima se posebno ističe planetarni hit holandskog psi-trens dvojca Dži Em Es (GMS) koji je svoju obradu Manselove numere nazvao „Đus” (Juice).
Posle dva vrlo kvalitetna i uspešna filma došlo je vreme za kiks, oličen u ostvarenju „Fontana” (The Fountain) iz 2006. godine. Ovde pratimo entuzičjstičnog naučnika Tomija koji se hvata u koštac sa ljudskom smrtnošću tražeći lek za svoju ženu Izi obolelu od karcinoma. Aronovski je u „Fontani” suviše apstraktan, mnogo stvari prikazuje u prenesenom značenju čime se poenta često gubi. Ne znam, možda će neko reći da sam prost kô šamar, ali ovaj film je za mene jednostavno „prevelika umetnost”. Kritika nije bila blagonaklona prema „Fontani”, ali je kako je vreme prolazilo ovo delo nailazilo na sve više poklonika; verovatno propalih „esidaša”.
Godina 2008. donosi nam „Rvača” (The Wrestler). Iako je reč o kvalitetnom filmu, i dalje nije to to. Jednostavno, prevelika očekivanja koja se s pravom postavljaju pred reditelja filma kakav je „Rekvijem za san” nisu u potpunosti ispunjena. Miki Rurk tumači lik Rendija Robinsona, nekadašnje velike zvezde američke kečerske scene. Posle velike slave Rendi se jednostavno nije snašao u, popularno nazvanom, „tranzicionom” periodu i našao se na rubu društva, tj. u kategoriji ljudi koju moderni kapitalizam ne prihvata kao posebno bitne. Aronofski na vrlo dobar način predstavlja težak život i psihološko stanje čoveka koji je imao sve, a sad nema ništa. Ovaj film je znatan napredak u odnosu na „Fontanu” i prava najava za ono što će se pojaviti ispod Darenove rediteljske palice 2004. godine. Reč je o fantastičnom „Crnom labudu” (Black Swan).
U „Labudu” je sve na visokom nivou – režija, gluma, muzika, kostimi, atmosfera... Čuveni koreograf Tomas Liroj (glumi ga Visent Kasel) priprema se da na scenu postavi „Labudovo jezero” a za vodeću ulogu Belog labuda bira krhku Ninu Sajers koja pati od evidentnog nedostatka samopouzdanja. Kako pred sebe postavlja visoke ciljeva, a nije sigurna da može kvalitetno da ih ostvari, Nina sve više postaje kao antagonistkinja iz „Labudovog jezera” – Crni labud. Glavna uloga u ovom filmu poverena je Natali Porman koja je tako odigrala ulogu gospođice Sajers da je dobila Oskara za glavnu žensku ulogu, i to opravdano, što često nije slučaja kad je u pitanju nagrada američke Akademije filmskih umetnosti i nauka. Ono što je u „Rekvijemu za san” bio slučaj sa Marlonom Vajansom dešava se i ovde, a to je da jedna glumica koja ranije često nije ozbiljno shvaćena zapravo raspolaže raskošnim glumačkim talentom. Reč je o Mili Kunis, čije je pojavljivanje na filmu prethodnih godina uglavnom imalo za svrhu da raspali pi***paćenici ne moraju „na suvo” da se pipaju u predelu međunožja.
Prošle, 2014. godine, pred nama se pojavio najbesmisleniji film koji je Daren Aronofski ikad snimio a reč je o filmu „Noje” (Noah). Inspirisan je starozavetnom pričom iz Prve knjige Mojsijeve o predobrom Noju koga je Gospod izabrao da spase od potopa koji je čovečanstvo zaslužilo svojom pokvarenošću. Iako motivisan Postanjem, sam film nema mnogo dodirnih tačaka sa njim. Jednostavno, ovo ostvarenje je imalo za cilj da dobro izgleda, da zaradi pare, da malo izvitoperi hrišćansku veru i da posle deset godina vrati Aronofskog na scenu. Snimljen je u 3D tehnici i imao je budžet od 125 miliona američkih dolara a kritika ga je pohvalila. Uprkos tome, naišao je na oprečne, često negativne, komentare među religioznim delom čovečanstva, posebno kod hrišćana i muslimana. Jevreji su ga, gle čuda, nahvalili...
Daren Aronofski je nesumnjivo jedan od kvalitetnijih reditelja koje je kraj dvadesetog i početak dvadeset prvog veka iznedrio. Iako se dešavalo da se „oklizne”, uvek je uspevao da ustane i da se uspravi visoko iznad ostalih. Ono čime je zadužio sedmu umetnost ostvarenjem kakvo je „Rekvijem za san” obezbedilo mu je mesto među besmrtnicima filmske režije. Filmom „Pi” je krenuo direktno u meso gledalaca, hrabro pa šta bude, i bilo je dobro. Usledila je velika karijera koja je zapravo tek u zamahu, a već je antologijska. Nedostatak straha od eksperimentisanja donosio mu je uspehe, ali i slabije filmove, a zašto je to tako možda najbolje oslikava ova Darenova često citirana rečenica: „Mislim da je važno pokušavati nove stvari.”
I jeste...