U skladu sa albumom kojim se bavim, trudiću se da budem kratak.
Pre par dana pošaljem jednom svom drugaru da čuje šta je Consecration novo snimio, i dobijem odgovor kako je sve to super, odlično odsvirano i fenomenalno isproducirano, ali da tu nema neke konkretne priče i poruke. I ja se zapitam: da li uopšte u postmodernoj umetnosti ima mesta za konkretnost? Setimo se, još je Malarme rekao da je dve trećine pesme uništeno ako se sve karte stave na sto. I bio je u pravu. I moj prijatelj je bio u pravu: ovaj album je sve, samo ne konkretan i jasan, i to je dobro.
UnIVerzum Zna je drugi deo trilogije koju nam ovaj trojac priprema (prvi deo je Cimet, koji je objavljen pre par meseci). Neću mnogo da se petljam oko činjenica (koga interesuje, bilo šta o bendu može da pogleda na internetu), već bih se zadržao na pitanju zašto je ovaj bend toliko značajan za domaću scenu, i zašto je preporučljivo barem par puta preći njihovu diskografiju.
Preko Univerzuma slušalac se upušta u jedno duhovno putovanje. Nema tu mnogo teksta, a i onaj što je tu se baš najjasnije ni ne čuje. Sve se svodi na par stihova koji, na prvi pogled, možda ni nemaju smisla (npr. u pesmi Luka Čeh). Ali ima muzike. Mnogo muzike, mnogo različitih zvukova koji se prepliću i kao da ubadaju pravo u epifizu slušaoca. Čak je i glas ovde u svojstvu instrumenta (to se najbolje čuje u pesmi Prolaz, koja ima divnu vokalnu melodiju, a nema teksta uopšte). Momci su nas proveli kroz 50 godina rock istorije, počevši od raspojasanih šezdesetih, preko sabatovskih doom rifova, do eteričnih shoegaze momenata.
Album otvara fenomenalna Vertikala, koja u malom sadrži sve ono što se da naći na ovom albumu, od masnoće do akustike, da bi za njom usledio Luka Čeh, koji je klasična stoner krljačina sa izuzetno melodičnom vokalnom melodijom. Kroz ceo album oseća se to dionizijsko osećanje, taj trans, koji ipak biva isprekidan akustičnim momentima (Stepenice, zvezde i pomenuti Prolaz), ali i ta akustika zadržava psihodeličnu dimenziju kojom hipnotiše.
Univerzum zna je kosmički instrumental u koji je ugrađen citat iz knjige CA. Blues Milana Oklopdžića. Muzika prati recitovanje, provlači se kroz lagane psihodelične, ali mistične momente, da bi lagano kulminirala u vodeći rif kojim se recitovanje i okončava.
Gilmore zatvara album. Kako tekstom, tako i samom muzikom (kojom se Consecration vidno poziva na Pink Floyd) ova pesma je omaž ovom modernom umetniku i geniju. U suštini, tekst ove pesme je i formula za dobru muziku – Nek ta/Tri, četiri tona/Promene svet/Prošire svest. Ništa drugo nije ni potrebno.
Šta smo naučili onda? U našoj Srbiji, zemlji međ šljivama (ili šljivom međ zemljama), koja je opterećena konzervatizmom, dogmatizmom, patrijarhatom i sličnim čudovištima, muzika, kao i umetnost, generalno je ista takva. Sudeći po medijima, Srbi su sahranili rock’n’roll još devedesetih i na njegovo mesto doveli ružičastu pošast, a alternativa je oterana da se guši u ex-yu pesmicama kroz koje lamentuje nad nevernim devojkama, izgubljenim ljubavima i izražava strašnu želju da se ide na more. Da li je stvarno tako? Nije. Bisere čovek ne može naći na ulici, a današnje neo-feudalno društvo mu ih nikako neće ponuditi. Potrebno je odbaciti letargiju, prihvatiti nekonkretnost i shvatiti da se može i mora drugačije.
http://consecration.bandcamp.com/