„Ritam ludila” (2014)

Submitted by Nikola Bočkor on 11/03/2015 - 17:27

1 Ritam ludila

Ova psihološka drama se vrti oko odnosa talentovanog bubnjara Endrua i Flečera, njegovog muzičkog mentora pomalo sadističkih metoda i tiranističkog pristupa koji deluje kao potomak narednika Hartmana iz filma Full Metal Jacket. Funkcionalnost tog odnosa potiče iz činjenice da je Endruova posvećenost bubnjevima, i opsednutost ciljem da postane jedan od najvećih muzičara, ekvivalentna Flečerovom ekstremnom, a ponekad i brutalnom načinu da iz učenika izvuče maksimum i da ih motiviše. I, ne samo da taj odnos funkcioniše, već njegov intenzitet čini da ovaj film bude jedan od najboljih iz prošle godine.

Zbilja, ako bismo rekli da je napet, to ne bi bilo dovoljno da opiše tu tenziju, tako da ste vi koji grizete nokte tokom filma upozoreni. Bilo je trenutaka kada mi je svaki mišić u telu bio zgrčen i kada sam bio skroz naježen. Endruova opsesija je izražena, ali ne i prenaglašena, dobrim delom zbog toga što taj balans savršeno održava Majls Teler koji izrasta u ozbiljnog glumca. Senzibilitet povučenog i neinvazivnog mladog momka u kom bukti ogromna želja i posvećenost koje tek ponekad nadjačavaju tu njegovu povučenost i pomahnitalo izbijaju veoma je lepo predstavljen, a Teler verodostojno iznosi tu opsesiju i donekle podvojenost. Lik Flečera i njegova metodologija su mogli da predstavljaju problem i da izazovu odbojnost i bunt kod gledalaca (mislim da će to kod nekog manjeg broja i biti slučaj), ali fenomenalni Džej Kej Simons čini da sve to funkcioniše. I pored toga što je Flečer lik preke naravi, brutalan i izuzetno strog, Simonsova harizma, i celokupni duh koji je uneo u taj lik, izaziva (straho)poštovanje i čini da se nametne kao autoritet i da poverujete i njemu i u njegovu krajnje dobru nameru. Doduše, isto tako možete verovati da je on jednostavno kreten i da je njegova filozofija guranja studenata preko ivice kako bi se postigla perfekcija čista glupost i fasada, ali ni to neće učiniti taj lik ništa manje razvijenim i uverljivijim, a to svakako za Simonsa može da bude samo plus. Razumem buzz oko Simonsovog favorizovanja za nagradu najbolje sporedne muške uloge na Oskaru, ali ne razumem zašto se ta uloga smatra sporednom. Još uvek nisam pogledao „Rvanje sa ludilom” (Foxcatcher), ali, koliko sam čuo, Simons ima veću minutažu od Karela koji je nominovan u kategoriji glavne muške uloge. Velika šteta, pošto Nortonov odličan performans u „Čoveku ptici” ovako ima pomalo nefer konkurenciju. Da su se Simons i Karel rotirali, u kategoriji sporedne uloge bismo imali zanimljivu trku između Karela, Nortona, a možda i Rafala, dok bi u glavnoj muškoj kategoriji Simons sigurno začinio konkurenciju više od Kerola.

2 Ritam ludila

Dejmijen Čazel je unutar te muzičke škole stvorio pomalo intimnu i zatvorenu atmosferu, fokusirajući se ponajviše na Endrua i psihološki rat koji vodi sa Flečerom, kojim i drži tempo i intenzitet filma. Ovaj mladi reditelj je pokazao smisao za gradaciju i vođenje likova kroz priču i ličnu dramu, čime je uzdigao ovaj film od klasičnog filma o mentorstvu do jedne od najintenzivnijih psiholoških drama 2014. godine.

3 Ritam ludila

Muzika je fenomenalna i čini veoma bitan deo, premda ne bih rekao da je ovo film o muzici i mislim da je to samo odlična podloga za ove sjajne likove i njihov sukob.

Jedina manja zamerka koju mogu da uputim tiče se blage nedoslednosti Flečerovog lika, u vezi sa tom njegovom ekstremnom metodologijom, i dva-tri momenta, takođe u vezi sa njom, koji su mi pomalo preterani i smatram da je isti efekat mogao da se ostvari i na suptilniji način. Kada pogledate film znaćete o čemu pričam, ali poenta je da film svakako treba da pogledate jer je zaista fenomenalan i potpuno zasluženo i časno nosi svojih pet nominacija za Oskara.

 

Ocena: 9/10

 

 

Napomena: 
Nijedan deo teksta ne sme biti reprodukovan bez prethodnog odobrenja autora ili redakcije portala. Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare.
Podeli: