Drugi deo ove komedije donosi nam povratak Hila i Tejtuma u novoj avanturi otkrivanja distribucije narkotika, ovog puta na koledžu. Ovaj film je dugo isčekivan, ne samo zato što je nastavak (po meni) solidne komedije iz 2012. godine, već zbog rediteljskog dua – Fila Lorda i Kristofera Milera – koji je posle prvog dela, ove sada već i franšize, napravio i veoma simpatičan i zabavan „Lego film”. Zbog toga očekivanja od ovog rediteljskog partnerstva sa svakim novim dobrim filmom rastu, a njih dvojica prete da postanu značajna imena u žanru komedije.
Ovo je jedna od malobrojnih komedija koje tokom godine dođu iz američke produkcije a da je zapravo duhovita. Džona Hil je poznat kao dobar komičar, a posle filmova „Vuk sa vol strita” i „Formula uspeha” pokazao se i kao dobar glumac, i zajedno sa Tejtumom poseduje dobru hemiju i nosi svu komičnu i emotivnu težinu filma. Iako je daleko od toga da su svi komični elementi u ovom filmu originalni, urađeni su na njima svojstven način koji se savršeno uklapa u njihov komičarski senzibilitet. Zbog toga je veoma lako uživati u njihovim šalama koje se odlično uklapaju u film i ne idu previše ka banalnosti.
Poznato je da je tajming ključ dobre komedije, a ovde je za to dobrim delom zaslužna i montaža koja savršeno prati dinamiku i komediju Hila i Tejtuma. Priča, kao i komedija, nije originalna ali je dobro napisana i osmišljena, pa ne dobijate utisak, kao kod nekih komedija, da vam radnja deluje samo kao podloga za komediju i šalu i kao pauza između dva skeča ili vica koju, eto, morate da pregrmite kako biste se nasmejali. Ovde priča svakako nije nešto što je u glavnom fokusu, ali je ipak dovoljno zanimljiva da ostalim aspektima filma da neki kredibilitet i da gledaoca ne ostavi potpuno nezaineteresovanog za dalji razvoj radnje.
Doduše, i ovde se pojavljuje isti sindrom kao i u nekim Hilovim filmovima, koji meni lično nije preterano simpatičan. Na engleskom jeziku za to postoji izraz bromance, a ja ću u odsustvu boljeg prevoda to nazvati drugmansa. Tu dva muškarca razvijaju toliku povezanost i neseksualnu intimu u prijateljstvu da se one maltene poistovećuje sa vezom ili romansom (opet napominjem – neseksualnom). Iako sa tim konceptom nemam problem u stvarnom životu (doduše, lično takvu povezanost imam samo sa ženom i to mi je dovoljno), u Hilovim filmovima to postaje alatka za preteranu povezanost likova i samim tim jačanje empatije gledalaca prema tim likovima. Kod jednog dela publike taj koncept uspeva, kod drugog ne, a ja sam, nažalost, u ovoj drugoj kategoriji. Nemam problem kod srceparajućih i emotivnih dijaloga na klimaksu priče, ali ukoliko postoji dovoljno dobra osnova za toliku emociju, u suprotnom to može da deluje patetično i veštački. Ne želim da kažem da je to u potpunosti slučaj sa ovim filmom, ali u nekoj meri svakako jeste. Konkretno, taj koncept koji smo i ranije viđali u nekim Hilovim filmovima (Superbad, 21 Jump Street) ali samo kao element, ovde postaje tematika i osnovni koncept celog filma. Vidimo aluzije i poređenja policijskog partnerstva sa bračnim, drugarske veze sa romantičnom, i to je uglavnom iskorišćeno u komične svrhe, za šta filmu dajem pohvalu, ali opet ne pruža dovoljan osnov za emotivni deo priče i pomalo preteranu emociju u njihovom odnosu.
No to svakako nije dovoljno da pokvari uživanje u ovoj veoma dobroj komediji koju bi trebalo da pogledate ukoliko volite ovaj žanr, jer, na osnovu iskustva, dobre komedije ne izlaze baš tako često, a pretpostavljam da će i ovaj serijal vrlo brzo pokvariti pohlepni američki producenti (nadam se da grešim).
Ocena: 7/10