Историзам у раду Михаила Валтровића

Submitted by jelena.marinkov... on 18/03/2013 - 17:54

istorizam1„Историзам је став у коме се коришћење историје узима као значајније од откривања и развијања нових система, нових облика сопственог времена.“

Николаус Певснер

 

Национално стваралаштво 19. века одликује се коришћењем историзма и он је главна карактеристика уметности овог века. Историзам се одражава кроз коришћење, оживљавање, реинтерпретирање и реконструисање старих ликовних модела, амбијената и догађаја из прошлости. Јавља се у два основна вида. Први који исказује обнову националне уметности која се интрепретирала у прошлости. У њој се оживљава национални дух. Док се други одликује применом класичног поретка, који треба да репрезентује културни развој и статус нације и њених институција. Оно што је довело до успона историзма јесу  оновремене  концепције историје и познавање историјског наслеђа прошлости сагледаног од краја 18. века у историјско – уметничкој литератури. Тренутак када је историзам могао да делује и дође до изражаја јесте онај када се сматрало да се у одређеним историјским епохама отелотворио национални дух уметности односно јасно одређивање врхунца националне уметности у прошлости. Тај период у прошлости био је називан као „златно доба“ националне уметности и била је одређена „истакнутом национално-патриотском константом у делима европских историчара уметности у 19. веку“. Историзам није био пука имитација већ постојећих уметничких дела дела који се узимају као узор, него и упознавање и примењивање уметничких принципа према којима су узори настали.

Разлика између историзма и историцизма би била у томе што би историцизам задржао понављање у формалном смислу као имитацију, компилацију, цитирање, док би историзам значио нешто много шире и у временском и садржајном погледу – поновно рађање из духа историје. Историзам се састоји из три аспекта: 1) дух историје као основног покретача и састојка сваког историзма, 2) типологију историзма, 3) покушај његовог ревалоризовања. Сама историја уметности може нам показати да између рококоа у 18. веку и сецесије око 1900. године, није било оригиналнијих доприноса у уметничком изразу, већ је највећи број појава у њему био са „нео“ и „псеудо“ префиксом.

Историзам друге половине 19. века и почетком 20. века, представља комбинацију идеолошких, естетичких и социолошких слојева стављених у службу државних идеја и светског поретка. Да би могали да му служе, архитекти, сликари, вајари морали су и сами бити одлични познаваоци историје, прошле стварности и прошлих стилова. У реконструисању историјских догађаја, цитирању аутентичних костима прошлих епоха, уметници су сами истраживали на путовањима, испомагали се фондовима музеја, тражили савете научника – историчара.

У тој изградњи аутентичних националних стилова нису учествовали ствараоци искључиво  из тих националних култура чији се национални стилови граде, већ су веома важну улогу имали и истакнути теоретичари и познаваоци архитектуре из других земаља из Европе. Задатак ових ставраоца  био је да „оживе вечити дух нације, па су у уметничкој пракси која је била препозната као национална проналазили идеале за споствено стваралаштво.“

Основа за развој историзма у Србији нађена је у средњем веку. Овај период је сматран је за „златно“ доба српске нације и достигнућа ове епохе представљала су отелотворење националног духа. Прве идеје историзма код Срба срећу се у 18. веку када се 1741. захтева да црква манастира Ковиља буде изведена по угледу на Манасију.

Историзам у Србији се протеже у раздобљу између Првог и Дугог светског рата и предлаже се да се подели на: романтичарски историзам 1830 – 1880, зрели историзам 1880 – 1914 и позни историзам 1920 – 1941.istorizam2

Једно од првих озбиљнијих путовања по Србији ради проучавања старина предузима Јанко Шарафик 1864. године. На том путовању он обилази средњевековне манастире и у извештају прилаже цртеже Жиче, Наопаре, Манасије и Раванице.  Пошто се јавила потреба за изградњом националне културе, она је захтевала и истраживање и коришћење старих образаца. Са тим циљем неретко је једна личност у себи носила и истраживача и ствараоца – једни од пионира били су Димитрије Аврамовић и Андреј Дамјанов. Водећа личност у друштвеном животу Краљевине Србије у области историје уметности и археологије, црвквеног сликарства и архитектуре био је Михајло Валтровић. Завршио је архитектуру у Карлсруеу, и вративши се у Србију, предавао је физику, орнаментско цртање у реалци. На позиву Српских новина да изнесе примедбе на програм Велике школе се одазвао својом примедбом у којој се види његово „испољавање идеје о ослањању на прошлост“, на српску средњевековну црквену архитектуру. Предавао у Великој школи археологију и архитектуру, био покретач и уредник „Старинара“, и „чувар“ Народног музеја. За потребе Срског уметничког друштва, као један од чланова са Драгутином Милутиновићем започео је истраживање српских старина.

У току припрема за етнографску изложбу у Москви 1867. Српско учено друштво је учинило и први покушај снимања и прикупљања етнографске грађе. Наставили су рад Стеве Тодоровића који је направио цртеже, организујући дугорочно и систематско снимање и проучавање средњевековних старина.

Идеја је била да се на терен пошаљу живописци који ће снимити и спасти од пропасти остатке живописа по нашим црквама и манастирима. Требало је снимати, описивати живопис, дати стилску и уметничку анализу, критички оценити живопис – та грађа треба да послужи како историји тако и архитектури. Одлучено је да се на терен пошаљу сликари Стево Тодоровић и Никола Марковић и архитекти Михајло Валтровић и Драгутин Милутиновић да снимају архитектуру у Жичи и околним манастирима.

Историја уметности се у то време није још увек осамосталила од осталих наука. Валтровић се упознао са историјом уметности студирајући архитектуру у Карлсруеу, научио je да снима грађевине свих врста и много пажње je посветио изучавању стилова у техничког школи.

У изучавању пошао је  од тога да је уметност део интегралног и друштвеног живота једног народа одређене епохе, зато су и књижевна дела и историјски извори подједнако важни за изучавање уметности.

istorizam3

Српска уметност се мора посматрати као огранак византијске уметности, али није њена непосредна копија него слободно усвајање образаца и облика у сврху извођења потпуно нових творевина.

С обзиром на географски положај морају се узети у обзир и западни утицаји. Дошло се до закључка да су се ти утицаји мешали тако да је архитектура била или чисто западна (Студеница, Градац) или чисто византијска (Сопоћани), док је сликарство увек било византијско. Западни утицаји нису никад деловали на суштину идеје уметничког дела које је увек било у византијском, односно православном духу. Што се тиче уметничких вредности и техничке израде, по Валтровићевом мишљењу, било је на општем нивоу као свуда у свету.

Заједно са Милутиновићем, први се бавио средњевековном архитектуром са стручним познавањем и научном методом. Њих двојица су обишли релативно мали број споменика и то само на територији тадашње Краљевине Србије. Из тог разлога нису могли да направе потпун преглед средњевековне српске архитектуре, али су успели да у извесној мери реконструишу њен развој кроз векове, одреде њене карактеристике у појединим периодима, поставе темеље у преиодизацији српске архитектуре средњег века.

Најстарије је датовано у 12. век. Јако мало споменика је виђено и проучено  из 9., 10. и 11. века, а њих нису датирали нити доносили суд о карактеристикама. Зато су цркве из 12. и 13. века реконструисали са много више сигурности и прецизности. Из времена краља Милутина анализиране су само две, док је период од следећих 50 година остао за њих непроучен. То се десило из разлога што на територији тадашње Краљевине Србије није заступљена ни једна црквена грађевина из тог периода када се градитељска и културна делатност померила на југ. Од средине 14. века до половине 15. века била је и велика грађевниска делатнот у Крушевцу и околини у јединственој стилској целини. У плану основе и спољној декорацији нашли су аналогије са познатим црквама у Солуну. По јединствености и оригиналности ове групе закључили су да је она „непосредан производ српског стварајућег духа“, и због тога су стил ових споменика назвали „српско-византијски“. Градитељска традиција ове епохе пренета је и на Фрушку Гору па се Валтровић бавио и фрушкогорским споменицима.

Поставио је темеље на којима је могла даље да се развија историја српске средњевековне архитектуре, а такође је створио основе научне терминологије којом се и данас служимо.

istorizam4Што се тиче његовог изучавања средњевњковне пластике, брижљиво је снимао и проучавао скулпторалну декорацију и уочио две велике стилске целине: друга половина 12. и 13. века (везује се за западну романику и приморје), друга половина 14. и прва половина 15. века (српско – византијски стил). Нису је пуно проучавали. Има највише цртежа архитектонског украса Каленића. Радио је и иконографију суденичке пластике.

Живопис је био потпуно неиспитана област у 19. веку. Кренуло се у истраживање оптерећено научним предрасудама свога времена па су зато изучавали само оно што би било од интереса за савремену уметност. Валтровић се бавио и иконографијом ослањајући се на Дидрона, гледао на живопис као етнографско – историјски извор. Трагао за ктиторским композицијама и портретима са аутентичним ликом и костимом као и првобитним изгледом грађевине. Није улазио у естетичко оцењивање средњевековног сликарства у почетку, али у току проучавања дошао до извесних констатација.

Примењеној уметности је посветио посебну пажњу, доста је писао. Поред каталошких описа старина писао и о уметничким знатима у средњем веку, нарочито о златарству и текстилу. Предметима примењене уметности прилазио је као изворима за проучавање историје културе и заната уметничких веза и клутлурних утицаја у средњем веку. Посебну пажњу посветио је натписима и иконографији. Његови покушаји да на основу средњевековних узора створи нови стил у примењеној уметности 19. века заслужују посебну пажњу. За крунисање краља Александра Обреновића у Жичи израдио је спомен медаљу и орден кнеза Лазара ( који су касније преузели и нослили Карађорђевићи и уградили у грб свог дома). Такође је за краља Александра начинио и нацрт заставе која је била поклон Хиландару. Валтровић је поред свега и формулисао и државне церемоније и радио нацрт инсигнија поводом крунисања краља Петра Карађорђевића.

istorizam5Циљ истраживања српских старина био је у откривању целовите физиономије српског народа у прошлости преко споменика његове уметности, а уметност је само једна од области чије изучавање треба да доведе до откривања и познавања „опште“ тј. културне и политичке историје српског народа заједно.

За разумевање Валтровићевог приступа истраживању археолошког присупа истраживању архитектонског наслеђа, неизоставно се морамо посветити његовом дефинисању појма „старине“. Ово је кључни термин који користи у својим текстовима, под којим се подразумева најшаренија лепеза материјалне културне баштине. Поред методологија, препознајемо погледе који се тичу даљег третирања, поступака очувања, презентације и живота споменика у условима модерног времена.

Рад на истраживању споменика из прошлости био је усмерен на темељење идентитета модерне српске нације – њеног изграђивања у периоду од цивилизацијског до културног током деветнаестовековног процеса уклапања у контекст европске модерности. Свесни историјског хендикепа нације услед вишевековне отцепљености и прекида континуитета у „развојним просесима“, они верују да ће управо рад на истраживању и промоцији наслеђа помоћи Србији да се врати на равноправно место у лиги европских народа.

istorizam6

Валтровић је своје знање ставио у службу државних интереса као теоретичар и идеатор националног израза имао је учешће у обликовању савремене српске уметности, као и културног идентитета српске државе.

Писање о уметности је још од прве половине XIX века стављено у службу националних идеја, уметност је схватана као остварење културних потенцијала нације, она је репрезент духа једне нације. У новонасталој српској држави писање о уметности било је, у неку руку пропагирање и сукобљавање одређених идеологија. У случају Михаила Валтровића, који је доносио одлуке као члан државних комисија, професор и кустос Народног музеја, он је те своје одлуке морао да брани јавним говорима. Под утицајем Фишерове „Естетике“ и Шназеове „Историје уметности“, залагао се за уметност као отелотворење народног духа. Пошто је био близак владајућим круговима тога времена, није имао веће препреке на путу ка оставрењу својих тежњи. У својим примедбама на Програм Велике школе изнео је идеју да је мисија државе да својим установама утиче на обнову српске уметности.

Валтровићев рад на терену, заједно са Милутиновићем, имало је за циљ успостављање увида у развој српске уметности, на тај начин успостављање континуитета на прошлошћу. Оваква испитивања прошлости и повезивање са садашношћу била су основа многих истористичких обнова у Европи у  XIX веку. У Србији, главни теоретичар и заговорник оваквих идеја био је управо Валтровић, и своје идеје о обнови националне уметности излозио је  у свом предавању „Колико стара уметност може да послужи као образац новој“, где каже: „По мени, стара српска уметност треба да је извор новој, данашњој и будућој. Наша нам је уметност најближа; она треба да нам је најмилија. Из ње ваља да црпимо духовно градиво; од ње да узајмимо спољне облике, ако смо ради, да наш рад нађе одзива у општем народном осећају, који је управо врело сваком покрету, у ма ком роду уметности. У општем народном осећају, у народном духу лежи корен и поезији и музици, и архитектури и скулптури и живопису.“

Средњевековна српска уметност у себи носи одређену симболику која је у супротности са позитивистичком идеологијом коју је Валтровић заступао. Та симболика одбацује наративност, у уметности препознаје духовне вредности у апстрактним знацима. У случају српског црквеног сликарства требало је одбацити препознатљиве и општеприхваћене иконографске обрасце и увођење апстртактних личних референци који се налазе у спиритуалистичким, мистичким и митолошким садржајима – то су биле нове вредности црквеног и историјског сликараства које је пропагиро Валтровић, а које је у пракси спроводио Ђорђе Крстић. „Српска уметност посве је у духу средњег века. Нова наша уметност неће моћи друкчије но поћи правцем савемене уметности у других народа али ће за свој рад моћи од старе узајмити многе елементе који и данас имају пуну вредност. Новој се уметности не чини насиље кад се упути на ообрасце и облике неке средњега века. До ње је да их према данашњем духу преради, а служећи се њима, остаће у оном правцу, који би наша уметност јамачно узела била да је се могла без прекида развити до данас.“ Сматрао је да је савремено сликарство у кризи и он симболоистичким тумачењем види да је средњевековни живопис, који зрачи својом спиритуалношћу, узор савременом. Идеал црквене слике јесте комбинација спиритаулности којом одише средњевековно сликарство и натурализам као савремена тежња, коју је на својим сликама остваривао Крстић („преко чула да покрене ум“).

istorizam7

Захтев који је Валтровић постављао савременом сликарству јесте самосталност уметниковог рада. Он осуђује некритичко преузимање страних узора, критикује назаренско сликарство бечке Ликовне академије, чије је принципе у српском савременом сликарству примењивао Стева Тодоровић и његови следбеници. Наиме, назарени су тежили да кроз своје религиозне слике пропагирају идеју о универзалној хришћанској историји „као наднационалном духовном завештању читавог човечанства“. Такав принцип био је у супротности са Валтровићевим који истиче идеју националне особености која се исказује кроз специфични религиозни живот народа, истичући разлику између универзалне и посебне, националне уметности.

Михило Валтровић дао је велики допринос како српској историји уметности, тако и историји уметности уопште пружајући на увид богатства културе стпског народа. Својим истраживањем показао је континуитет у развоју српске културе и уметности, постављајући чврсте темеље за сва будућа истраживања на овим просторима. Залагањем за очување националне традиције сачувао је српску уметност од заборава, и што је најважније, од њене унификације са страним културама, каквом је опасношћу и била изложена непрекидним упливима са запада. Показао је да је српска уметност и традиције аутентична појава, и да као таква може самостално да настави да се развија на сопственој основи.

 

Литература:

  • Н. Макуљевић, Уметност и национална идеја у XIX веку, Београд 2006.
  • Н. Макуљевић, Црквена уметност у краљевини Србији (1882 – 1914), Београд 2007.
  • Саопштења XX – XXI, 1988/89, Београд
  • Излози Српског ученог друштва, истраживања српске средњевековне уметнности 1871 – 1884., Београд
  • Валртовић и Милутиновић: тумачења, Београд 2008.

 

 

Napomena: 
Nijedan deo teksta ne sme biti reprodukovan bez prethodnog odobrenja autora ili redakcije portala. Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare.
Podeli: