Исповест Дмитрија Карамазова - преглед

Submitted by Давид Филиповић on 02/02/2013 - 16:24

Исповест Дмитрија Карамазова

Адаптација дела Ф.М.Достојевског

Ауторски пројекат Небојше Дугалића

Игра: Небојша Дугалић

karamazov

После дужег времена решисмо моја лепша половина и ја да одемо посетимо позориште, да се мало, како се то већ вели, „културно уздижемо“. Одлука је пала на нама најближе, позориште и оперу Мадленианум, велелепно здање у самом центру Земуна. Што се тиче представе, Иван Босиљчић у мјузиклу Ребека не би био баш наша шољица чаја, тако да смо се између драме Доручак код Тифанија и монодраме Исповест Дмитрија Карамазова одлучили за ово потоње, и нисмо смо се покајали. Напротив, искуство је било, једноставно речено, савршено.
 
Будући да се представа игра на малој сцени Мадленианума, она омогућава да се створи интимна атмосфера између публике и тако да, како је у питању исповест, публика добија ту улогу да она буде та коме се Дмитриј исповеда, она је тај слушалац који је њему у том тренутку неопходан и који му пружа подршку и пажњу. Маестрална глума Небојше Дугалића, о чијем таленту не вреди речи трошити, на њему својствен начин нам приказује у ком се стању налази Дмитриј Карамазов, пре само његовог суноврата и након оптужби да је крив за смрт свога оца. Представа почиње Дмитријивим одбијањем оптужби да је убио оца, иако је жарко желео његову смрт. Затим, Дмитриј износи свом брату Аљоши, „анђелу на земљи“, како га он назива, сву ту страхоту и неизлазност положаја у коме се налази, осврћући се на то како је кривац за то „инсект“ кога он, као Карамазов (као, уосталом, и сви Карамазови), има у себи и кога узгаја, храни својом несрећном природом. Истиче да је увек у срамоти, разврату и сладострашћу певао химну, Шилерову Оду радости, али како га она никад није поправила. "И, ето, у тој срамоти ја ођедном почињем да певам химну. Нека сам проклет, нека сам низак и подао, али нека и љубим крај ризе у коју се облачи Бог мој; нека ја у исто време идем за ђаволом, ја сам ипак и твој син, Господе, и волим те, и осећам радост без које свет не може да живи и постоји." Он не пропушта да каже како само Аљошу на целим светом и воли, а у сећању ми је посебно остала и његова дефиниција лепоте о којој каже да је „страшна, језива ствар! Страшна је јер је нико није докучио нити ће то икада моћи, зато што Бог стално ставља пред нас нове загонетке“.
 
Након тога, препричава му цео свој војнички живот, описе његовог лумповања и трошења новца, као и то како је упознао Катарину Ивановну, своју, стицајем околности, будућу вереницу. Ту долазимо и до највећег проблема, где Дмитриј предочава како му је Катарина поверила новац, а који је он потрошио са својом љубавницом Грушењком. Поред кајања зато што је варао Катарину, он исказује дубок жал за потрошеним новцем, који не може да јој врати, и због тога што би у њеним очима могао да испадне лопов, а за шта он наводи да „свашта јесам, али лопов нисам!“. Излаз из те ситуације види у томе да од оца тражи зајам, али проблем настаје у томе зато што је Дмитриј лудо заљубљен у Грушењку, коју пак, са ништа мање љубави, воли и његов отац. Ствар се додатно закомпликује чињеницом да је Иван, Аљошин и Дмитријев брат, заљубљен у Катарину, која је пак верна Дмитрију, иако ту праве љубави са њене стране и нема.
 
На основу свега што се догодило у Дмитријевом животу, није ни чудо што му је алкохол највећи пријатељ, и што дане проводи као пијанац, све покушавајући да тај Гордијев чвор које је свезан око њега, састављен од његов оца, Катарине, Грушењке, Ивана и њега у средини, некако реши, али нажалост пут до разрешења је дуг и мучан, а каткад се чини и потпуно немогућим. Из њега може само да избије крик и очај, молитва за опрост и вера у чудо које га може спасти. Наде има, али да ли је Дмитриј сачувао још толико вере, да ли има још толико снаге да из вртлога живота изађе, да ли има још нечега светог у његовом животу за шта се вреди са тим вртлогом у коштац и хватати?
 
Све овде написано није ни мали део онога што Дугалић у својој представи сјајно износи, сва та мимика и покрети који додатно дочаравају стање у коме се налази Дмитриј Карамазов једноставно се не могу описати, тако да топло препоручујем свакоме ко је у прилици, без обзира да ли сте књигу прочитали или не (уосталом енергија, снага и искреност овог дела је таква да оно може постојати и независно, као посебна целина), да ово дело погледа и да о њему свој суд. И, ако је могуће, да се препозна у овој „исповести ватреног срца“ и да се запита, колико заправо те „карамазовштине“ има у свима нама.

 

 

Napomena: 
Nijedan deo materijala ne sme biti reprodukovan bez prethodnog odobrenja autora ili redakcije portala. Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare.
Podeli: