Leonida i 300 Spartanaca – herojski čin ili dobrovoljno žrtvovanje

Submitted by draganmilosevic on 07/08/2013 - 14:01

Leonida

Jedna od najistaknutijih bitaka u kolektivnom istorijskom sećanju cele Zapadne civilizacije je svakako bitka u Termopilskom klancu 480. godine pre nove ere. Na Zapadu je uvek preovladavalo gledište po kojem je grčko-persijski rat posmatran kao neka vrsta odlučujućeg sukoba između zapadne i istočne civilizacije. Braneći sebe u ovom ratu, Grci su odbranili temelje buduće evropske kulture, iako toga nisu mogli biti svesni. Popularnosti bitke je svakako doprinela i moderna kultura, filmovi, stripovi itd.

Iako ova bitka nije mogla imati odlučujući vojni značaj, s obzirom na to da se veći deo grčke vojske povukao u pravcu Atine gde je trebalo sačekati glavninu persijske vojske, simbolična žrtva Spartanaca u sukobu sa neuporedivo brojnijim neprijateljem doprinela je tome da bitka postane legendarna. Međutim, da li su se Spartanci u stvarnosti žrtvovali još više nego što možemo da pomislimo?

Bitka se desila tokom druge invazije Persijanaca na Grčku pod vođstvom cara Kserksa 480. god. p.n.e. Persijska vojska je napredovala preko Helesponta u pravcu juga. Grci su se povlačili pokušavajući pritom da se utvrde na mestu na kojem bi mogli nekako da se brane protiv neuporedivo veće persijske vojske. Tražili su uske prevoje i planinske klance pošto su znali da jedino tako mogu sprečiti Persijance da široko rasporede svoje jedinice i sa lakoćom opkole i unište Grke. Nakon povlačenja iz Tesalije, Grci su se, na preporuku atinskog vojskovođe Temistokla, utvrdili kod Termopila. Istovremeno se grčka mornarica utvrdila u blizini Artemisija da bi sprečila prodor persijske mornarice.

S obzirom na to da su Spartanci imali najbolju i jedinu istinski profesionalnu kopnenu vojsku, kralju Leonidi je dopalo da bude predvodnik cele grčke vojske. Spartanci su inače bili na čelu celog grčkog saveza, pa čak su imali i formalnu vrhovnu komandu nad mornaricom, iako brodova nisu imali.

Kako je došlo do toga da Leonida povede sa sobom samo 300 vojnika? Već je mnogim Grcima bilo poznato da Spartanci nisu bili naročito voljni da ratuju daleko izvan svoje zemlje. Spartanski vojnički sistem, koliko god bio impresivan, prvenstveno je služio za uspostavljanje kontrole nad helotima, to jest nad porobljenim stanovništvom koje se bavilo obradom zemlje. Spartanci su bili u nekoj vrsti permanentnog rata sa helotima koji su tražili svaku zgodnu priliku da se pobune. Pored toga, Spartance je plašilo jačanje Atine i njene pomorske moći. Savezništvo sa Atinom je moglo biti samo kratkotrajno. U istorijskim izvorima se spominje da su Spartanci planirali da pošalju dodatna pojačanja nakon svršetka religioznih praznika koji su tada bili u toku.

Pitija

Međutim, ono što grčki istoričar Herodot kaže o tome moglo bi nas navesti na pomisao da je Leonida krenuo u bitku sa jasnom namerom da pogine zajedno sa svim svojim vojnicima. Pre nego što su krenuli u borbu, Spartanci su, kao što je inače bio običaj kod Grka, poslali izaslanike u proročište u Delfima da priupitaju kakva ih sudbina čeka u ovom ratu i šta im je činiti. Odgovor proročice Pitije, izrečen u heksametrima, bio je strašan za Leonidu:

        

            „Vama što imate dom u Sparti, u prostranom gradu,

            ili će blistavi grad razoriti persijski ljudi,

            il’ će drukčije biti, a lakonski ridaće branič

            za ubijenim kraljem od slavne Heraklove loze…“

 

Postojala su samo dva izbora: uništenje Sparte ili smrt kralja u bici. S obzirom na to da su Spartanci bili vrlo religiozni, ni jednog trenutka nisu pomišljali da ne poslušaju savet proročišta. Nema sumnje u to kakav izbor je napravio Leonida. Spartansko vaspitanje je od Leonide napravilo čoveka koji se više plašio poraza nego smrti u ratu. Spartanci su od rane mladosti učeni da je smrt u bici najslavnija i najčasnija smrt. Grčki biograf Plutarh navodi da je neposredno pre bitke Gorga, Leonidina žena, upitala svog muža šta da čini u slučaju njegove smrti. Leonida joj je odgovorio da se uda za dobrog čoveka i rodi dobru decu. Pomisao o smrti u borbi očigledno nije bila strana Leonidi.

Da je mogao, Leonida bi se sigurno žrtvovao sam radi spasenja Sparte. Ipak, kao kralj i predvodnik cele grčke vojske, on svakako nije mogao ići sam. Poveo je sa sobom vrlo mali odred od samo 300 ljudi.

Herodot

Jedno Herodotovo svedočanstvo upućuje na to zašto su baš ovi ljudi izabrani. Herodot kaže da je Leonida poveo sa sobom samo one ljude koji su već imali sinove. Zašto je to bitno? Poznato je da su Spartanci ulagali mnogo truda da bi održali konstantan broj svog stanovništva. To je bilo neophodno zbog ujednačene podele zemljišnih parcela između spartijata. Svaki Spartanac je dobijao jednu od 9000 zemljišnih parcela i uz pomoć prihoda sa zemlje je nabavljao i održavao ratnu opremu. Zemljišne parcele su obrađivali heloti koje su Spartanci porobili. Od ove zemljišne podele je zavisila delikatna ekonomska i politička ravnoteža, ali i odbrambena moć Sparte.

Smatralo se da je Spartanac koji je dobio decu, naročito sinove koji su sposobni za ratovanje, odužio svoj dug prema državi. Nakon toga je jedino preostajao njegov život. Samo je još njega mogao pokloniti državi. Takva se žrtva očekivala od 300 izabranih koje je predvodio kralj Leonida.

Kada se sagledaju prethodne činjenice, može se doći do zaključka da su Spartanci od samog početka znali šta ih čeka. Leonida očigledno nije planirao da se vrati iz bitke. Zato je u odsudnom trenutku kad je saznao da su Persijanci zaobišli grčke položaje naredio celoj vojsci da se povuče i ostao sam sa svojim vojnicima. Doduše sa Spartancima su ostali Tespijci i Tebanci, s tim što su Tebanci ostali preko svoje volje pošto ih je Leonida zadržao kao taoce.

U bici su poginuli svi Spartanci i Tespijci, dok je veliki broj Tebanaca prešao na stranu Persijanaca. Često se navodi da su Spartanci u Termopilskom klancu uspeli dovoljno dugo da zadrže Persijance, dok se ostali Grci nisu povukli do Atine. Kaže se takođe da su Persijanci u ovoj bici postigli Pirovu pobedu, s obzirom na velike gubitke. U realnosti persijski gubici, iako značajni, nisu bili tako veliki da bi primorali Persijance na povlačenje. Isto tako, Spartanci nisu mogli dovoljno dugo zadržavati Persijance pošto je Grcima trebalo oko mesec dana da se povuku do ostrva Salamine u blizini Atine.

Spartanski podvig je bio prvenstveno značajan kao primer nesebičnog heroizma koji je nadahnuo ostale Grke. Nesebično žrtvovanje u situaciji koja je značila sigurnu smrt ostavilo je veliki utisak na Grke.

Kao iskusni vojskovođa, Leonida je morao znati da njegov ostanak u Termopilima neće obezbediti dovoljno vremena za povlačenje grčke vojske. Često se spominje da su Spartanci bili vaspitani tako da se nikad ne predaju i ne povlače. To je u velikoj meri tačno, ali nije uvek bilo tako. Spartanci jesu bili hrabri, ali obično nisu ulazili u bitke u kojima nisu imali nikakvog izgleda. Naprotiv, bili su vrlo promišljeni i oprezni kad su takve stvari u pitanju. Bitka u Termopilskom klancu je bila unapred izgubljena za Spartance i Leonida je to savršeno dobro znao. Pretpostavka o svesnom žrtvovanju po nalogu Delfijskog proročišta odjednom deluje kao najverovatnije objašnjenje događaja u Termopilskom klancu.

Proročanstvo se zaista ispunilo. Kralj je poginuo, Sparta je spasena, a sa njom i cela Grčka. Da li je smrt kralja i 300 hrabrih vojnika bila neophodna za to? Leonida je sigurno verovao da jeste.

 

 

Napomena: 
Nijedan deo teksta ne sme biti reprodukovan bez prethodnog odobrenja autora ili redakcije portala. Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare.
Podeli: 

Comments

Submitted by mica (not verified) on 27/01/2014 - 18:55
dobro odrađeno, sve pohvale :))

Submitted by mma (not verified) on 26/01/2016 - 18:29
Da li iko zna koliko je tacan podatak da je kralj Leonida susednim zemljama koje bi mu zatrazile pomoc u ratovanju sa drugim zemljama,davao po jednog svog vojnika?

Submitted by Baxter (not verified) on 17/07/2016 - 13:01
Ne samo Leonida, to je bilo pravilo u Sparti uvek... Kada bi se saveznici nasli u skripcu i trazili pomoc od Sparte oni bi poslali samo jednog vojskovodju, zapovednika (ne obicnog vojnika), nekoliko helota i mozda par starijih savetnika... Najpoznatiji primer je bio prilikom Atinske opsade Sicilije, tacnije Sirakuze, kada je kralj Agida poslao Gilipa koji je uveo red i disviplinu u grad i za manje od godinu dana naterao na kukavicko povlacenje nekoliko stotina atinskih brodova (zapisi govore preko tri stotine).